O čemu je sanjao Aco Todorović?

aco todorović
Aleksandar Todorović, jedan od “izbrisanih” stanovnika Slovenije i  jedan od najzaslužnijih osoba za to da je pitanje “izbrisanih” prepoznato kao jedno od najvažnijih u regiji i to da je slučaj došao do Europskom suda za ljudska prava, nestao je prije mjesec dana, nakon čega je pronađen mrtav u Ptuju.  Todorović je sa svojim prijateljima uspio da nakon dvadeset godina Slovenija prizna administrativno čišćenje koje je sprovela nad svojim građanima oduzimajući im time sva stečena prava nakon proglašenja nezavisnosti od SFR Jugoslavije.
U nastavku teksta može pročitati oproštajne riječi Vlaste Jalušić, koje su originalno objavljene u slovenskom dnevniku Večer.

O čemu je sanjao  Aco Todorović?

Primo Levi je do kraja svog života, koji je okončao samoubistvom, sanjao  o svom iskustvu iz Aušvica. U noćnoj mori o logoru, mestu bez spoljašnjosti, koja se ponavljala iz noći u noć, njegov prethodni život, njegova porodica, sve što je postojalo izvan tabora, predstavljali su tek kratak predah, prevaru čula, samo san, iz kog se svaki put ponovno budio sa naredbom „ustani“ u sveprisutnu i jedinu realnost konc-logora. Primo Levi se uprkos toj strašnoj poziciji žrtve, koju su u nacističnom logoru eksterminacije potpuno dehumanizirali, suprotstavljao samoubistvu, koje je recimo Jean Améry video kao jedini pristojni spas iz takve situacije. Iz ništavila se dokopao egzistencije i dostojanstva uz pomoć dugogodišnjeg svedočenja o instituciji logora uništenja; pokušao da ga razume i da nama, koji srećom to nismo doživeli, ukaže na kao oštricu noža tanak prostor u kome pojedinac može sačuvati dostojanstvo u takvim okolnostima. Ipak u „Potonuli i spaseni“ je napisao da su upravo oni najbolji potonuli u logoru i da, dakle, nisu ostali živi.

Posle skoro mesec dana je slovenačka javnost saznala da je nestao Aleksandar Aco Todorović, a odmah zatim da je očigledno umro svojom odlukom, ili kako se to zove na nemačkom, da je izabrao „Freitod“ (slobodnu smrt). Mi koji smo ga poznavali, nadali smo se da će biti pronađen živ, a istovremeno smo se bojali da je doneo svoju zadnju odluku.

Aco je bio jedan od 25.671 izbrisanih stanovnika Slovenije, ljudi koji su arbitrarno izbrisani iz registra stanovnika sa stalnim boravištem. Reći da je bio „jedan od“ je više nego premalo, iako je to postala njegova glavna odrednica zadnje dvadeset i dve godine. Najpre je zaista bio „samo“ jedan od izbrisanih ljudi kojima je grupa znanih počinilaca-vlastodržaca nekažnjeno oduzela ono osnovno što je neophodno ljudskim bićima da bi mogla da žive: status osobe, koja poseduje pravo da ima prava. Izbrisani su izgubili osnove svoje egzistencije, vlasništvo, posao i primanja, stanove, zdravstveno i socialno osiguranje, mogućnost školovanja, istovremeno gubeći i porodice, prijatelje, fizičko i mentalno zdravlje, i ono što je najgore, paralelno su im oduzimali dostojanstvo. Oni koji su najzaslužniji za „brisanje“ uporno su odbijali sopstvenu odgovornost: za sve što se dogodilo su krivili same izbrisane, predstavljali ih kao zločince, otpadnike, lenjivce, lažnjivce i prevarante… Uprkos merama odštete i posrednom priznanju brisanja, nisu pomogle presude ni ustavnog ni evropskog suda za ljudska prava, kao ni surove činjenice  o zločinu brisanja koje smo mi, istraživači i aktivisti, iskopali ispod naslaga sistematičnih laži širenih od strane odgovornih. Izbrisanima se odgovorni nisu izvinili, niko nije priznao zločin, a sveopšte poricanje događaja i prenošenje odgovornosti samo se nastavilo.

Aco je bio jedan od hrabrih, a ujedno jedan od najboljih. S tim ne mislim samo na hrabre među izbrisanima, nego u Sloveniji uopšte. Izašao je iz anonimnosti i, uprkos tome da je bio bez dokumenata, istakao se u javnosti, počeo da govori o brisanju, da organizuje druge izbrisane, da se bori. Prvi put sam sa njim razgovarala telefonom povodom osnivanja Društva izbrisanih, u vreme kada većina nije želela ni da veruje ni da čuje o tome da se brisanje dogodilo. Na početku je bio nesiguran, ali tvrdoglav, odlučan i nepopustljiv. Oko sebe je okupio šačicu ljudi koji su bili spremni da javno istupe i tako je prividno nepostojeće uveo direktno u stvarnost. Čovek, koji se sopstvenim snagama iskopao iz ponora nepostojanja, vratio je dostojanstvo sebi i drugima, postao ličnost i odgovorno političko biće.

U poslednja dva meseca smo se videli dva puta. Sreli smo se na predstavi o izbrisanima u Kranju,[1] gde sam došla sa komšinicom, koja je i sama bila izbrisana. Činio mi se stabilnim i nekako zadovoljnim: deo ljudi je shvatio šta se zapravo dogodilo, rasprava o odštetama se nastavlja, dogodile su se stvari koje ne bi mogli ni da zamislimo, da nije bilo njegovog aktivizma. Zadnji put sam ga videla kada je sa Mirjanom Učakar[2] došao na film i diskusiju o Hani Arent u Ptuju. Tada smo razgovarali o ajhmanovskom mentalitetu i slovenačkim birokratama koji su sproveli brisanje. Aco je bio humanistički obrazovan. Dobro je razumeo širu povezanost brisanja i zločina protiv čovečnosti. Bio je svestan značaja svedočenja o brisanju, neophodnosti da se on prepozna kao zločin, kao i činjenice da je poricanje brisanja i nekažnjavanje počinilaca otvorilo vrata i nekažnjavanju drugih tranzicionih krivičnih dela i zločina.

Neću se upuštati ni u kakve spekulacije o neposrednim razlozima za njegovu smrt jer je nemoguće pronići u ljudsku dušu. Međutim ne mogu zanemariti činjenicu da je zbog brisanja, zbog svedočenja o toj nepravdi, zbog bitke da se brisanje prizna i žrtve obeštete, on lično platio visoku cenu. Nikada nećemo saznati šta je sanjao Aco Todorović, kakve snove o ispravljanju nepravde, kao i noćne more o brisanju. Sa sigurnošću možemo tvrditi da je u pitanju još jedna smrtna žrtva brisanja. Ipak to nije anonimna smrt. To je urlikajuća izjava za javnost koja Sloveniji poručuje da guranje glave u pesak pred zločinima i kršenjima prava manjine (ili čak podrška tome) samo otvara vrata patnji ne samo te manjine, već i kršenju prava većine. Nažalost to nije predmet opšte spoznaje. Povodom obaveštenja o Todorovićevom nestanku neki anonimni čitatelji nisu mogli da se suzdrže od svojih rasističnih i šovinističkih komentara. Neka ih je sram!

Klanjam se hrabrosti koju je pokazao Aco Todorović. Slava mu!

Vlasta Jalušič, Mirovni inštitut, Ljubljana

Prevela Jovana Mihajlović Trbovc


[1] Predstava 25.671, u režiji Olivera Frljića, Prešernovo Gledališče Kranj.

[2] Još jedna od istaknutih aktivista među izbrisanima.

Oglasi

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava / Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava / Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava / Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava / Izmijeni )

Spajanje na %s