Joško Bonačić: Skaline

jokeNa po puta od mračnih vrimena pa do svitla na kraju tunela, tamo sedamdesetih, postojale su skaline koje je svaki od nas u ranim dvadesetim mora proć. Nisu ni sad drugačije, ali neke fale i nema ih više. Morete odma pitat: “A koje su to? I sad moramo priskočit i školu, prve jubavi, prve poljupce, prva pijanstva…”.

Je u pravu ste, i mi smo to imali, ali, oprostit će te, nama je bilo teže i lakše, kako se uzme ili kako se ispriča priča o odrastanjima…

Moj generacijski kolega Mosor bi ispričao ovako,Ćićo onako, ja tako tako, ali svi isto jer u onom malom smišnom Splitu vrtili smo se u istim krugovima – tamo di nam je bilo lipo. Jedino Mosora ne mogu razumit da se iša kupat na Stinice za koje ja, ka Getanin nisam ima pojma da postoje. Reka bi, u ono vrime,: „Jebi čovika koji se ne kupa na Želje i koji nije dokaza svoju muškost skačući sa „smrtne“ ploče na Katalinića brigu.

E, sad će te mi vi, mulci sadašnje generacije reć: “Nama je boje! Internet, Facebook, Red bull, bomba vina, bambus, pivuša pa na zidić, oblejat se, jebavat mater upravi Hajduka…“.

More bit!

Odma vas mogu ubit u pojam samo jednon rečenicon, koju ću reć utiho da ne pari ka da se falin: “Alo! Gleda sam Ajduka kad je osvaja pet puta Kup i dva prvenstva zaredon. Beštima na suca Maksimovića radi onog u Ljubljani! Iša ga gledat čak i u Zrenjanin! Plaka, kad smo gubili od Sent Etjena i PSV-a. Ej, vidija Galeba kako čuva Đajića, najboje livo krilo Europe, Juru najboju desetku, Frfu ajdučko srce i neću dalje. Znam ih svi jedanaest, plus dvi do tri zamjene koje su ulazile ka po riceti (Boljat, Mijač,..), a šta se tiče pivuše, u to vrime napravila se lipa tvornica piva – tamo di su se neki kupali – a i sam ne znan zašto na mistu tadašnje punionice piva. Ta piva koja se punila u Splitu dolazila je iz Karlovca i imala vik trajanja dva, tri, četri dana i morala se popit il bi se pokvarila.

E na tom mistu – bila je to 70-ta ili 71. Split je dobija „svoje“ pivo – LEDERER! Je smo bili ponosni! Dođeš u Zagreb i odma pitaš: „Jedan Lederer!“. Znalo se odmah čiji si! Nećete mi virovat ima san praksu u toj tvornici i normalno prvi dan san doša, a oni u bilin mantilima me odma ponudili pivom i slanim pizdarijama. Od prakse ništa. Sva srića da je po razreda bilo tu inače bi letija iz škole. Ovako nisu mogli po razreda potirat.

Ma, pobiga san od onog na početku, onog o skalinama.

Koju skalinu vi ne tribate više proć, a bila je jebena skalina bar u naše vrime? Čuli ste za rić Leva. E to vam je jednom riči regrutacija. U to naše vrime ranih sedamdesetih u našin malin mistima slavilo se generacijski odlazak na regrutaciju. Prolazija bi kroz Kaštila i na svakom koraku su bili ka grafiti napisane rići Leva 71, Leva 72, šta je značilo da te generacije muškića slavno polažu ispit, ka neke zrelosti. Jer ko nije za vojsku nije ni za ženidbu!

vojska

E, a u Splitu su se dešavala mala čuda. Svjetska zdravstvena organizacija se zabrinula za mladi naraštaj Splićana koji su bolovali od jedne čudne bolesti koja se manifestirala takvim simptomima da momak više nije bija ni za vojsku! Vidija bi momka od zamalo dva metra, sportaša, po dana bi moga plivat, trkat, skakat da se ne oznoji, a ono nesposoban.

I da jedan, nego ti je bilo neugodno šta i ti nisi nesposoban. Svi su ti patili od upale srednjog uha, pa me još i danas čudi kad ih vidim kako su mogli priživit taku opasnu bolest.

Ali i tomu je doša kraj! Uvatilo puste doktore, referente, koji su za lovu izmišljali boleščine i lipo naše mlade splićane spašavali od muke zvane služenje JNA. Nastala panika. Svi privremeno i stalno nesposobni ponovo su pozivani na preglede. Niko nikom nije virova! I baš u to vrime i mene dopade poziv na sistematski i regrutaciju! Skupilo se svih generacija na jednom mistu – u barake vojne bolnice vizavi gimnazije u Teslinoj ulici.

Jebate, koliko svita! Ne smin vam ni reč ko je sve bija ponovo u mudantama isprid komisije. Nakon dvi-tri ure razni pregleda doša sam u sobu di je jedan zastavnik, medicinski brat prigledava oči. Bolje rečeno stavija bi nas na jedno misto i pita koje je ovo slovo na tabeli iza njegovih leđa. Zaboravija sam vam reć da sam i onda bija ćorav, nosija očale i u duši se nada da će to bit dovoljno da me proglase nesposobnim.

Malo morgen! Oni zastavnik mi naredi da skinem očale. Skinija ih… Pita, on mene koje je ovo slovo? A di ću vidit bez očala! Meni sve mutno – a on ne viruje! Pita dalje, a ja ka mali blento govorim mu: “Ne vidim!”, a on strogo vojnički – „Na specijalistički folirantu!“.

A tamo gužva! Svak ko je bija imalo sumnjiv i nosija očale iša je kod specjaliste! E, da je to bilo odma gotovo već se odužilo i do sedan uveče. Nikad doć na red! Joj da je bilo popit pivo! Doša i ja na red. Specijalist kad je vidija dno od boce na mom nosu shvatija je da sam ćorav – ka šta i jesan.

E, sad ono najgore! Proglase me ograničeno sposobnim, ali sa služenjem vojske! Posla sam kvragu sve one s upalama srednjeg uha, mantavicama i ravnim stopalima. Oni doma, a ja ćorav u vojsku!

Baš na izlazu iz vojnih baraka sretnem prijatelja. Bija i on na pregledima.

– Šta je? Di ćeš?

– U Kruševac, RKB zaštita!

– A dobro, moglo je bit i gore!

– Znaš, pitali su me da kad sam već završija faks bi li tija uć u Savez komunista!

– I šta si im reka?

– A bi. Reka sam im, ako Bog da!, odgovori moj prijatelj ne shvaćajući koju lipu sentencu je reka u ona dobra, lipa, mračna vrimena.

Nima više.

Oglasi