Ivan Čkonjević: Privatna svojina, privatnost i lični prostor

ivan čkonjević

 

Teritorijalnost

 

Pas urinom obeleži svoju teritoriju i ako se drugi nađe u tom obruču narušava njegov prostor. Kod životinja je teritorijalnost urođena (pretpostavka) – isto rade životinje na svim kontinentima, poluostrvima i ostrvima. Teritorijalnost za životinju podrazumeva hranu, odmor, sigurnost, produženje krvne linije.

Kako bih proširio građu ovog teksta, uputimo se u predele južno od Sahare. Kod lavova su uočljive dve vrste socijalne organizacije: pripadnici čopora i nomadi. U čoporu je dominantan jedan lav (ponekad i dva, ako je čopor brojniji). Mužjaci koji žive u čoporu su podređeni dominantnom lavu. Ukoliko ga izazovu i izgube – bivaju izopšteni. Nije redak slučaj ni da se mladi mužjaci izopštavaju iz čopora, ponekad , ako je čopor brojniji, isključuju se i ženke. Čopori su vezani za teritoriju. Ako se lav nomad nađe na teritoriji čopora, ukoliko ga primeti dominantan lav – sukobiće se. Poraženi napušta teritoriju. Ako lav nomad naiđe na lavicu iz čopora sa mladima: njih će pobiti i pariće se sa lavicom. Dva esencijalna elementa za teritorijalnost su vreme i snaga. Vreme u smislu: ko je prvi bio tu, a snaga u smislu: ako sam ja bio prvi, da li imam veću snagu od protivnika da bih odbranio svoju teritoriju. Nepisani zakoni zvuče toliko jasno u carstvu životinja.

Staro je pravilo: što više znaš, više se od tebe traži. Ali bitno je naglasiti da to pravilo ima i svoje posledice: što više znaš, veća su ti očekivanja, veći apetiti i niži prag tolerisanja. Koliko jedno civilizovano biće (recimo na primer: čovek – a da bi neko bio čovek, nije dovoljno samo da liči na čoveka) može piškiti u dalj da bi nešto prisvojio? Pretpostavljam da je najbliža granica je tik ispred vrha cipela, naravno ukoliko se tamo ne nalaze tuđe cipele.

Jedna Španjolka, Angeles Duran je odlučila prisvojiti Sunce. Njena namera je bila: naplatiti korišćenje sunčeve energije. Od svoje namere je odustala usled pretnje tužbom zbog globalnog zagrevanja: novac koji bi zaradila, ne bi bio dovoljan da pokrije štetu.. Ovaj slučaj nam govori da je prosečna udaljenost od 149,597,870,700 metara ipak prevelika za obeležavanje urinom.

Iako jednom biću nije dato da prisvaja Sunce, neosporno je da to biće ima pravo na svoje mesto pod Suncem. Od osvešćenosti zavise potrebe. Neko neosvešćeno (primalnije) biće će se zadovoljiti hranom, produženjem krvne linije i odmorom. Tu nailazimo na relaciju: elementarnija potreba i veća hostilnost u procesu ispunjenja. Civilizovanost potire hostilnost.

Pre desetak godina imao sam dva papagaja: mužjaka i ženku. Godinama su živeli zajedno. Mužjak je uginuo jednog leta. Da ženka ne bi ostala sama u zatočeništvu, kupio sam drugog mužjaka. Nije joj trebalo dugo. Sutradan je u kavezu osvanulo iskljucano truplo mrtve ptice. Monogamija nije odlika svih ptica. Živina i golubovi su sve samo ne monogamni – nasuprot čapljama ili albatrosima. Naravno, nije na meni da propovedam: svako zna kom jatu pripada. Hteli to priznati ili ne, monogamija je vid teritorijalnosti. (To čak i neke ptice na grani znaju!)

 

Privatna svojina

 

U jednom ranijem tekstu, naslovljenom: “Kradljivci vremena”, primakao sam se ovoj temi sa ugla vremena i nelogičnosti razmene nematerijalnog za materijalno. Uredu, prodamo određeno vreme, umenje… i kupimo nešto. Možda nam to nešto pokloni neko zato što imamo ljubičaste ili mačije oči, ili neonsku krv – bilo šta. To nešto ostaje nasukano na teritoriji (soba, stan, kuća, dvorište, plac štagod).

Svojinu vrednujemo (ovo je naravno subjektivistički pristup vlasnika i nema veze sa tržišnom vrednošću) na osnovu novca koji smo uložili (samim tim i vremena koje nam je bilo potrebno), porekla (da li je taj predmet ili nešto drugo poklon od osobe sa kojom imamo nekakvu emotivnu, rodbinsku, prijateljsku ili kakvu već vezu), upotrebne vrednosti i sl. Radije bih pozajmio automobil nego svoj instrument. Čovek koji neguje i održava svoj travnjak sposoban je prekinuti odnose (ili nešto gore) sa komšijom zbog nevraćene kosilice.

Svojina nije samo materijalna. Muzika koju stvaram, na primer, nije materijalna (materijalni su nosači zvuka), ali je i dalje moje vlasništvo – i da bi je neko koristio za bilo šta drugo osim slušanja, potrebno mu je odobrenje. Moj stav je da ako je muzika objavljena, samim tim pružena publici, ona je oslobođena i nemam pravo primoravati slušaoce da mi plaćaju za to. Druga je stvar ako neko želi da podrži rad izvođača kupovinom nosača zvuka ili da dođe na nastup.

Termin za ovaj vid svojine je intelektualna svojina, naravno ne odnosi se samo na muziku. Ovo polje predstavlja još jedan konfuzan pravni i zakonski teren.

Privatnu svojinu bih mogao definisatio kao sve ono što mogu (možeš, može) dati, ali ne dozvoljavam (dozvoljavaš, dozvoljava) da mi (opet prolistati po licima) se otima.

Interesantno je primetiti istorijsku transformaciju svojine sa NAŠE (iz perioda zajedničkog lova ili sakupljanja plodova) u MOJE (karakteristično za doba kada pojedinac ili pojedinka odlazi na posao). Naravno kompletna transformacija se nikad nije dogodila, a negde se razvila u apsurd. Na primer, živim u jednom gradu (ovo nije karakteristika samo ovog, postoji jaka tendencija da važi za sve gradove) i javni prostor tog grada pripada meni koliko i bilo kojoj drugoj osobi, ali JKP “Parking servis” mi naplaćuje parkiranje automobila na javnom prostoru. Neko bi rekao da tu nema apsurdnosti, možda bih i prihvatio takav stav kad bi taj novac bio uložen na održavanje tih parking mesta ili kada bi potrošnja tako akumuliranog novca bila transparentna i opravdana. Na osnovu mog saznanja – to nije slučaj.

 

Lični prostor

 

Život u gradovima ne ostavlja čoveku puno izbora, isto kao što ni kokoški na farmi pilića život ne ostavlja previše izbora, ali za razliku od kokoške čovek nije u mogućnosti odplesati poslednji ples ili optrčati počasni krug bez glave.

Život u skučenosti grada ne isključuje primalno pravo bića za teritorijom. Kao što sam napisao, civilizovanost iako potire hostilnost, ne isključuje zatvorenost. Zatvaranje je mehanizam kojim obezbeđujemo svoj lični prostor. Koliko god izgledalo bezazleno, srdačnost i otvorenost prema nepoznatim ljudima može rezultirati ugrožavanjem ličnog prostora. Drugi ljudi nisu u mogućnosti percipirati linije kojim vi obeležavate vaš prostor. Trebalo mi je dosta vremena da shvatim: udaljenost violinskog gudala je najmanja granica na kojoj drugo (nepoznato) biće ne ugrožava moj prostor svojim fizičkim prisustvom.

Naravno, postoji pregršt drugih situacija kada jedno biće ugrožava drugo, čak iako je udaljenost veća od violinskog gudala. Buka je jedan od mogućih načina (naravno da će komšija burgijati  subotom u 7 ujutro, radnici JKP “Čistoća i zelenilo” će kositi travu iza vaše zgrade u 6:30 ili će komšija u stanu iznad vas puštati degutantnu muziku i nabadati petama dok hoda u 15 minuta iza ponoći). Opisaću još jednu potencijalnu situaciju, krećem se trotoarom i ispred mene je neka druga osoba za kojom ostaje oblak mirisa parfema (poput kometinog repa). Prezirem parfeme. Da li je moj lični prostor, čak i poluprečnika violinskog gudala atakovan manijakalnom osobinom drugog bića da proliva galone mirišljave tečnosti po svom telu ili odeći? Naravno, nisam fizički ugrožen, makar ne u smislu životne ugroženosti, ali ipak ispunjavam svoje bronhije isparenjima koja ne želim da udišem.

Problem je u tome što lični prostor nije samo fizički prostor, već i misaoni prostor. Zakoni su prvo prepoznali fizičko ugrožavanje, a kasnije i psihičko ugrožavanje. Mogli bi smo zaključiti da je ugrožavanje ličnog prostora širi pojam i podrazumeva podsegmente poput ugrožavanja fizičkog prostora, ugrožavanje misaonog prostora, psihičko ugrožavanje i sl. U ovom kontekstu, misaoni prostor predstavlja tok misli, misaonu slobodu i sl.

Privatnost

 

Bitno je pomenuti lični virtuelni prostor. Društvene mreže su poljuljale nekadašnje koncepte privatnosti. Naravno, koliko želimo da nepoznata osoba zna o nama – pitanje je izbora. Moj izbor je da ovaj tip informacija ostavim skrivenima. Zašto bih, recimo, stavio svoj datum rođenja na facebook stranicu – ne verujem da će mi iznenadno tog dana Mark Zuckerberg pokucati na vrata stana sa tortom i poklonom. Šta je sa tvojim prijateljima? – rekao bi možda neko. Mojih par bliskih prijatelja znaju kad sam rođen, a oni koji me poznaju upoznati su u kojoj meri prezirem SMS poruke.

Često dobijam spam mejlove na svoju email adresu koju sam na na nekoliko mesta javno postavio. Najčešće su u pitanju fantomski bankari iz Burkine Faso koji se navodno javljaju baš meni sa željom da izvrše ogromnu transakciju od koje bi mi ostao šlag (sa sve višnjom na vrhu) od tričavih nekoliko miliona američkih dolara, a ja naivan sve što trebam da uradim jeste da im pošaljem sve svoje podatke (ime, prezime, matični broj, adresu, zanimanje, broj žiro računa…), krvnu sliku, broj cipela, leksikonske podatke, matursku fotografiju mog pradede, fotografiju sa venčanja moje tetke, vlas kose za DNK analizu, porodično stablo i sl. (Dobro, možda sam malo i preterao, ali imate viziju šta se traži) . Moj identitet predstavlja deo moje privatnosti, i moj izbor je koliko želim da otkrijem o sebi.

Osnovni podaci nisu jedini sastavni element privatnosti. Pod isti krov možemo smestiti i navike, sklonosti i sl. Da li moje čarape imaju rupu – privatnost! Koji i kakav donji veš koristim – privatnost! Koje knjige čine moju biblioteku – privatnost! Šta volim da slušam – privatnost! Kakav je razmeštaj nameštaja u mom stanu – privatnost!

 

Preporuka za čitanje:

Nisam bio u vašem stanu i ne znam koje knjige posedujete. Uzmite sa police jednu od omiljenih, i nemojte mi reći. Nemojte nikome reći.

Oglasi